За почетак производње цемента у Поповцу заслужан је иновативни и домишљати мештанин Никодије Павићевић – Коча, који је заинтересован специфичном сивом бојом земље, комад земље испекао и самлео у воденици, чије је први пут добијен цемент на овом потезу. Павићевић је своје откриће однео на испитивање својстава у Београд, где је установљено да је у питању лапорац, који представља основ за добијање цемента. Ово откриће представљено је угледницима и богатом сталежу. Предузимљиви индустријалац из Београда Лазар Јовановић, власник Фабрике за сита и решета у Београду, упознаје се 1897. године са овим открићем. Већ наредне године у селу Поповац на југозападним оброцима Кучајских планина, Јовановић откупљује земљу, гради фабричку зграду и по добијању дозволе министра народне привреде отвара фабрику цемента. Први производ био је роман цемент. Цемент из поповачке цементаре био је већ 1901. године признат решењем министра грађевине бр. 5995 једнаким беочинском. Управо у том решењу пише да је роман цемент из Поповца слат на анализу у Институт за испитивање материјала у Цириху, одакле је потврђен његов квалитет. Тако га Министарство грађевина препоручује за коришћење код зидања јавних објеката.
Фабрика у Поповцу током 1903. производи 700 тона цемента годишње, са чим се лепо позиционирала на тржишту Србије и планирала извозно тржиште. Без обзира на почетан успех и раст производње, примитивни начин производње у јамској пећи и млевење у воденици није се показало као довољно. Биле су потребне веће инвестиције, па Лаза Јовановић 1905. године продаје фабрику Београдској трговачкој банци.
Београдска трговачка банка улаже знатан капитал у осавремењавање фабрике. Подиже две вертикалне пећи типа „Шнајдер“, уграђује кугличне млинове за млевење клинкера и инсталира постројења парног погона јачине 450 КС. Овим се капацитет производње цемента подиже на 25 тона дневно. Технологија производње цемента се усавршава и започиње се производња портланд цемента. Произвоња се задржала на овом нивоу све до 1913. Године, када је фабрику купило Француско-српско акционарско друштво, у чијем је власништву био и рудник угља у Сисевцу.
Србија је кроз читав 19. Век скупо плаћала подршку Аустроугарске при ослобађању од турске власти. У борби за своју независност од османлијског царства, мало-помало је потпадала под економску зависност од Аустроугарске царевине. Србија је тако на почетку 20. Века 4/5 свог извоза пласирала на простор Аустроугарске, чиме је била прилично зависна од различитих врста економских међудржавних договора, у којима су захтеви ка малој и неразвијеној Србији били огромни и негативно су утицали на њен развој. То је био разлог избијања царинског рата између Србије и Аустроугарске. Овај царински рат показао се као добар период у коме је Србија постала интересантна и за друге европске државе. Тако је финансијски, па самим тим и политички, утицај Француске постајао све већи. Године 1910. одобрењем министра народне привреде Јаше М. Продановића Француско- српска банка отворила је пословно седиште у Београду у Кнез Михаиловој 36.
Одмах по оснивању ова банка је имала изразиту предност над осталим банкама у Србији. Француски капитал имао је изразиту тежњу да преузме концесије у Србији и учествује у изградњи инфраструктуре.
Француско-српска банка је при куповини фабрике добила концесију „Свети Ђорђе“ на 50 година. Одмах по преузимању фабрике друштво врши реконструкцију производног погона. Демонтирају се вертикалне пећи и уграђује прва ротациона пећ у Србији, уграђује сушара и млин чиме се производња подиже на 60 тона дневно. Повећање капацитета производње довело је до новог изазова – транспорта сировина и производа. Кречњак и лапорац су превожени са места експлоатације запрежним колима.
Воловске запреге су коришћене и за превоз угља који је био главно гориво за добијање енергије. Добијен цемент се транспортовао на исти начин од Поповца преко Давидовца до Параћина. Током Првог светског рата деоница пута Поповац – железничка станица у Давидовцу је поплочана каменом подлогом. Одмах по завршетку рата од рудника кречњака до фабрике и од фабрике до железничке станице инсталирана је пруга уског колосека. За транспорт угља од 1920. године коришћена је жичара.
Нови власници фабрике нису успели да довољно брзо виде добит од инвестиција које су уложили у цементару. Разлог томе је био Први светски рат. Најезда непријатељске војске 1915. године довела је до напуштања фабрике. За време трајања окупације прво Немци, затим Бугари заузели су фабрику цемента и руднике и неконтролисано експлоатисали и руду али и фабрику, не водећи рачуна о одржавању и очувању. Након окончања Првог светског рата Првостепени суд је одредио ратну одштету за цементару у износу од 2.850.000 динара. Фабрика се полако опорављала, тако да је јануара 1921. године довршена жичана железница, поправљени парна машина и котлови и проширена радничка колонија у Поповцу.
После завршетка Првог светског рата услед повећане потражње за цементом и изградње земље приступило се повећању и осавремењивању производње. Производња цемента расла је из године у годину, са малим изузетком 1926. године, која је забележена као година са великим поплавама које су угрозиле и фабрику цемента која је претрпела значајне губитке. Године 1928. поред старе мале фабрике подигнута је једна потпуно нова, модерна фабрика у којој су сва постројења набављена из Крупових фабрика у Немачкој. Радови су завршени 1929. године, чиме је фабрика имала капацитет од 5.000 т месечно портланд цемента. Године 1930. бележи рекордну производњу од 51.410 тона цемента. „Поповачки“ цемент био је високо рангиран по квалитету, а највећи поручиоци биле су грађевинске секције за изградњу железничких пруга и извођачи радова на подизању ратом разрушене земље. Поред ове фабрике цемента друштво поседује и рудник мрког угља који се користио првенствено за рад фабрике цемента. Рудник и фабрика цемента повезани су жичаном железницом. Поред своје фабрике угаљ се продавао и другим већим фабрикама у земљи до којих се допремао железницом, Капацитет рудника је 10.000 т угља месечно. Наредне, 1932. године проширена је зграда и монтирана нова машина за прављење портланд цемента. Састојала се од две ротативне пећи са капацитетом од 70 до 90 тона дневно. Погонска снага повећана је са 55 кв на 1200 кв додавањем још две парне машине. Поред савремено опремљене фабрике, која је имала завидан капацитет производње, производња ипак стагнира јер се услед појаве светске економске кризе смањује продаја цемента. Због свеукупног економског стања мања је потражња за цементом јер се мање гради. Још један разлог за стагнирање производње је и појава јефтинијег руског цемента на домаћем тржишту. Тако 1932. годне Фабрика цемента први пут бележи губитак од око 300.000 динара. Због слабе продаје у фабрици се сада ради не на новим машинама за производњу, веб за повећање смештајног капацитета, који 1936. године износи 8.000 тона. Услед кризе и губитака које фабрика трпи, смањује се и број запослених. Овакво стање довело је до стварања југословенског картела камена и цемента. Споразум је признала Влада З1.јануара 1936. године, када је створена и заједничка продавница „Цемент АД“. Картелски споразум, фабрике цемента потписале су још 1932. године, након што је постигнут споразум међу свим југословенским цементарама о расподели тржишта и продаји цемента.
Фабрика је, све у свему, добро пословала до почетка Другог светског рата, када је смањена производња на ниво производње из 1928. године. Фабрика је 1941. године радила само 191 дан у току којих је произведено 24.413 тона.Током рата фабрика је радила без прекида са максималним степеном експлоатације, без вођења рачуна о руди, али и о производним машинама. Одмах по завршетку рата и по успостављању новог друштвеног система Фабрика цемента у Поповцу је национализована 1945. године. Држави, која је убрзано радила на индустријализацији и урбанизацији, цемент је био неопходан па су обнова фабрике од ратних разарања и њено осавремењивање постављени као приоритет нове државе. Године 1951. решењем Председништва Владе НР Србије оснива се Државно привредно предузеће за изградњу нове фабрике у Поповцу. За само пет година нова фабрика је изграђена и спојена са старом под симболичним називом „Нови Поповац“. Почетком шездесетих година 20. века у фабрици се производи и до 300.000 тона годишње. Ради лакшег пласмана производа и транспорта руде фабрика је повезана са главним пружним правцима пругом нормалног колосека, и бетонским путем до Параћина, а одатле ауто-путем са Београдом и Нишом, чиме је омогућен ефикаснији транспорт. Развој земље довео је и до нових технолошких решења у самој фабрици. Прелази се на електричну енергију и у старом погону. Затим следе увођење сувог поступка, увођење електрофилтера и мазута. Ове иновације су подигле производњу на 400.000 тона годишње.
Нова организациона структура фабрике уследила је 1967. године, када је почела да послује у склопу Здруженог предузећа. Овај облик организације заснивао се на идеји да здружене службе обављају административе и управне послове за све радне јединице у саставу, док су предузећа у саставу – цементаре и рудници – задржали мали ниво самосталности. То је стварало проблеме у раду, како у погледу инвестиционе активности над којом појединачна предузећа нису имала велике надлежности, али и у погледу колективног покривања губитака предузећа.
Средином 70-их измењен је начин организације здружног предузећа, и свака радна јединица добила је већу самосталност, а неколико година касније оно је и престало са постојањем. Тако је фабрика цемента поново обављала производњу цемента самостално. У лабараторији фабрике 1976. године настао је „Новимал“ малтерно везиво које је било познато по квалитету на тржишту бивше Југославије. Током 1982. пуштена је у рад производна линија са електронским управљањем, ренгенска контрола квалитета и др.100
Кризе деведесетих година 20. века нису мимоишле ни фабрику цемента у Поповцу. Почетком 90-их фабрика је трансформисана је у деоничарско друштво, а доношењем закона о приватизацији започела је нова својинска трансформација фабрике. За велике фабрике у области цементне индустрије била је предвиђена тендерска приватизација и проналажење стратешког партнера. Међутим, чекајући свог новог власника, фабрика цемента је западала у губитке. Незадовољство радника кулминирало је штрајком, и већ 1997. године уведене су привремене мере.
Ипак већ 2002. године 70% друштвеног капитала купује швајцарска компанија „Холцим“, а потом откупљује и акције радника стечене бесплатном расподелом. Кроз програм добровољног одласка из фабрике смањен је број радника. Период до 2006. године карактерише модернизација фабика и улагање у капиталне инвестиције и за те намене биће уложено око 90 милиона евра у осавремењавање фабрике. Током 2015. године фабрику купује ирска фирма ЦРХ, која и данас успешно послује.
